samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Ljubivoje Ršumović: Loš marketing nebeskog naroda By: [Glasnik] Date: Avgust 13, 2011, 22:01:43

Ljubivoje Ršumović: Loš marketing nebeskog naroda




    SVE je manje, bre, bumbara u Srbiji! Nema ko da nam oplodi paradajz, nego se sad kupuje u flašicama nešto u poljoprivrednoj apoteci, pa se na onaj paradajz pod plastenikom, na svaki cvetić kad se pojavi, kapne kap toga i rađa se paradajz koji jedemo i koji više liči na neki stiropor. Srbija je to dočekala – kaže i čudi se pesnik Ljubivoje Ršumović. Jasno mu je da „sve teče, sve se menja, ostaju samo treperenja“, kaže da dovoljno dugo živi, ali da ovakvo beznađe, ispolitizovano i nekulturno vreme – ne pamti. – Mnogo mudraca ima kod nas, možda je i to greška – kaže Ršum. * Šta vas najviše nervira? – Nekultura, koja se može videti po ulicama, ali i u odnosu Ministarstva za kulturu prema vrednostima. Pa sama činjenica da Narodni muzej u Beogradu ne radi 15 godina, toliki je zločin da bi neko morao 15 godina da robija zbog toga. Ne radi ni Muzej savremene umetnosti. Jedino Teslin muzej radi, hvala Bogu da se Tesla bar ne prevrće u grobu. * Za to vreme gledamo i slušamo svađe u zabavnim emisijama, u Skupštini… – Ne iznenađuje me mnogo što se svađaju u Skupštini, iako mislim da te svađe ne treba prenositi na televiziji i trovati narod. Što jedni o drugima govore ovo i ono, tako je to u celom svetu. Jedino me iznenađuje što ne možemo da shvatimo da u stvari političari jedno misle, drugo pokušavaju, treće rade, četvrto obećavaju. Sve je to vrsta igre čiji je sastavni deo driblovanje naroda. E, sad, narod treba da postavi svoje golmane, svoje bekove… Bar mi Srbi imamo iskustva sa bekovima, pa da to političko driblovanje malo anuliramo. * Kako to da Srbija, ipak, stalno juri neki rezultat? – Ne razumem se mnogo u politiku, čak i ne volim da bistrim politiku, po kafanama i po ulici. To ne znači da nisam svestan svega što se događa, i da me se ne tiče. Tiče me se. Srbija je mala, trenutno je u velikom naporu da se ponovo izbori za svoje ime i dobronamerno delovanje i egzistenciju. Ono što je, inače, u našem mentalitetu da mislimo: „’Ajde, mi smo dobri, mi nikom ne želimo zlo, pa to će svet videti“ – ne prolazi. Svet to neće videti ako mi ne pokažemo delom. Ponašamo se pomalo razmaženo.SPORTSKE UTEHE  – NOVAK Đoković pojavljuje se kao velika uteha narodu i mislim da bi i naša fudbalska reprezentacija i Pižon Petrović morali to da imaju na umu – koliko je potrebno da se sad pobeđuje. Izgubiti od Rusije nije sramota, naravno, ali Pižonov neuspeh u ovom vremenu duplo je tragičniji nego inače. ‘Ajde da i ja budem malo selektor: nijednog fudbalera koji igra napolju, čak i svog Užičanina Vidića, ne bih uzeo u reprezentaciju. Zato što su oni tamo uštekovali milione evra i imaju alibi za svoje šetanje po terenu, a videli smo da ima šetanja koliko hoćeš – kaže Ršum. * A naše bivše republike? – Sve su imale planove i pre raspada Jugoslavije šta će da rade kad se to jednog dana dogodi. Jedino Srbija uopšte nije razmišljala o tome. Iskren da budem, da mi je neko pre rekao „Raspašće se Jugoslavija“, ja, Srbin, odgovorio bih mu: „Evo desne ruke da neće“! * Pa šta nas koči? – To su takozvane rupe na mentalitetu. Ima ih nekoliko: odnos prema radu, recimo, koji je neverovatan, onda odnos prema deci… Pa niko na svetu nema rečenicu: „Ne može niko mene tako malo da plati koliko malo ja mogu da radim“. To je naša značka. I to sad, nažalost, stoji na tom negativnom grbu koji nam stavljaju na čelo i po kome smo poznati. Postoji nekoliko tih stvari koje nas čine naivnima u svetskim okvirima. * I pored tih osobina, naši ljudi u inostranstvu često su za primer. – Nisam tvrdio da nismo dobri, da nismo talentovani, čak ću da ustvrdim da smo mi nebeski narod, ali nebeski narod koji ima loš marketing. Mi smo dobri, talentovani, kad odemo u inostranstvo potpuno smo druga planeta, potpuno drugi čovek postanemo. * Kažete da po pitanju Kosova niste pametni. – Mislim da onu neku uredbu, zakon ili odluku, donetu odmah posle Drugog svetskog rata, da niko ko je otišao sa Kosova ne može da se vrati na Kosovo, naša Skupština nije nikada ukinula. To, dakle, važi i dalje i ja samo čekam kad će Šiptari da kažu: „Izvinite, po vašem zakonu mi ne možemo da dozvolimo nikome da se vrati ovamo na Kosovo“. Dotle ide ta naša nebriga, javašluk, ’ajde da kažemo budalaština i glupost, jer to je neverovatno brkanje uzroka i posledica. Ponašamo se kao vatrogasci, lečeći posledice, a nikad nismo zagrebali šta je uzrok bilo čemu. Kao nojevi guramo glavu u pesak da to ne bismo videli. * Hoće li nam ispunjavanje haških obaveza konačno skinuti kamen sa vrata?IZGUBLjENI JEZIK * O čemu je reč u vašoj novoj knjizi „Kuća sa okućnicom“? – Srpska književna zadruga objavila je 1982. moju knjigu „Sjaj na pragu“, u kojoj se nalazio i sonetni venac „Kuća“ posvećen mojim roditeljima. Ceo sonetni venac činile su narodne poslovice. Zapravo, to su bili saveti koje su otac i majka stavljali u formu narodnih poslovica, kako bi ih mi, deca, lakše usvojili. Počeo sam svojim sinovima, u nekoj dokolici, da čitam taj sonetni venac i vidim da oni ne razumeju. Pitaju me: „Ćale, kojim si ti ovo jezikom pisao?“. Bila je to ijekavica, i one reči koje su u to vreme bile definicija jednog patrijarhalnog mentaliteta i bontona. Tada sam pomislio: „Što ja ne bih sad svaku tu poslovicu stavio kao naslov jedne kratke priče o tome kako, kad i gde je ta rečenica poslovica i sa kojima značenjem mogla da se kaže“. Tako smo dobili knjigu sa 90 priča kojima su naslovi te poslovice i koja je izašla u Kolu SKZ. – Ništa to kod njih ne menja, nema teorije. Oni će gaziti i sad, ucenjivati nas Kosovom i dalje. Verujem da nema čoveka koji će potpisati da je Kosovo otišlo, da nije naše. S druge strane, potpuno mi je jasno da bismo bili u strašnim problemima kad bi sad Amerikanci došli u Beograd i rekli: „Slušajte, evo vam Kosovo, izvol’te“. Šta bismo mi? Šta bismo sa Tačijem i društvom dole? Da se bijemo nećemo, to je civilizacijski i okej. Ne treba da se ugledamo na to što ovi kauboji, divljaci, Amerikanci forsiraju. * Slažete li se sa onima koji tvrde da je „bela kuga“, ipak, glavni srpski problem? – Jesam za porodicu i za to da dete ima i oca i majku, ali lično bih zabranio abortus. Sve bih uradio da se promeni odnos prema neudatim devojkama koje ostanu u drugom stanju. Da se shvati da to nije sramota, da je to Božja nagrada i blagoslov, ne samo njima, nego i Srbiji, jer nose Srpče. Mi vučemo neku tradicionalnu sramotu, stid od toga, kao: „Rodilo se kopile“. Država mora imati decu i rađanje kao prioritet, i nešto učiniti, ne samo da daje pare. To je isto vatrogasna akcija. * Da li su to uglavnom muke srpskih sela i manjih gradova, kao posledica beogradizacije? – Nama se lupa o glavu industrijalizacija, elektrifikacija, mašinizacija, fabrikizacija Srbije posle rata, kad je Tito mislio da mi budemo svet u malom, da sve imamo ovde: mi proizvodimo, mi trošimo, ne možemo da izvozimo, nema veze i nećemo, izvozićemo samo Arapima tenkove i puške. Možda je to trenutno bilo dobro, ali dugoročno je bila greška, posledice sad trpimo. Sećam se kad je otvorena Valjaonica bakra u Sevojnu, da su iz zlatiborskih sela svi mladi ljudi otišli dole, zaposlili se, napustili sela. Tada je to počelo i onda se nastavilo nezaustavljivo. Dugo nije ulagano u selo. Evo šta rade sad sa malinarima, sa otkupom žita… * Kako vam se, kao umetniku jezika, čine jezička odvajanja i prepucavanja na ovim prostorima? – Ne znam zašto to nama smeta. Smeta mi što ne govorimo više srpskim jezikom nego engleskim. Evo, prođite Beogradom, u celoj Resavskoj ulici, gde je udruženje novinara, nema ćirilice, nema na srpskom jeziku firme, reklame. Umesto da napravimo „brend“ od ćirilice. Meni je to veća sramota nego što Crnogorci govore crnogorski, Bošnjaci bošnjački, Hrvati hrvatski, a ne srpski. Pa šta! Neka govore grčki, mandžurski, šta to nas interesuje. Da li je važno da se razumemo? Razumemo se, hvala Bogu, jer govorimo sličnim jezicima. Razumem i Makedonce. Neki govore da su i oni bivši Srbi, pa su jezik pobugarčili. Šta to mene interesuje, neka rade sa svojim jezikom šta god hoće. Što mi ne gledamo svoja posla, ne čuvamo svoj jezik, nego čuvamo crnogorski i srpski jezik u Bosni. * Šta je potrebno da se desi da se stanje popravi? – Da se narodu vrati nada, makar i varljiva. Antički Grci su to znali. Kad je Pandora otvorila onu kutiju, sva zla ovoga sveta su izletela, a ona je zalupila kutiju tako da je nada, Elpida, varljiva nada, ostala u kutiji. Znali su da je narodu potrebno da se nada nečemu, makar i varljivo. A ovo ogoljeno informaciono tržište potpuno ubija tu nadu. Bombarduju nas ovim i onim, otrovom za dušu, za mozak, tako da smo u potpunom beznađu. Nije ni čudo što se sve više ljudi ubija u Srbiji. Pre nekoliko godina bilo je i da je sestra ubila brata. To nikada nije bilo kod nas. To je znak, a znake treba pratiti. Vlada Srbije bi trebalo da ima ministarstvo koje prati znake te vrste. To je znak da je pet do dvanaest, poslednji trenutak da se nešto učini.


Izvor: Novosti