samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Mirko Kovač: Beda većine vlada Balkanom By: [Glasnik] Date: Jul 31, 2011, 03:00:35

Mirko Kovač: Beda većine vlada Balkanom



    PISAO sam o traumatičnom vremenu krvavih bratoubilačkih ratova na ovim prostorima. Nema ništa strašnije nego voditi nepotrebne ratove koji nas vraćaju pola veka unatrag. U ovoj knjizi bacam svetlo odgovornosti na intelektualce koji ugađaju gomili. Ti ratovi bili su spoj inteligencije i mase; razlike nije bilo između pesnika i “pasa rata” – kaže pisac Mirko Kovač u razgovoru za “Novosti”, o polemičkoj knjizi “Elita gora od rulje”, čije bi srpsko izdanje trebalo uskoro da predstavi u Beogradu. Voleo bi, kaže, da se pojavi do jeseni. Najveći deo tih tekstova objavljivao je u nedeljniku “Feral”, za koji je pisao više od deset godina. A prošlo je dvadeset godina otkako se preselio u Hrvatsku i nije kročio u Beograd. Za to vreme, jednog od najtalentovanijih pisaca sa naših prostora stalno prati pitanje kome više pripada: srpskoj, hrvatskoj ili crnogorskoj književnosti. * Kako odgovarate na to čiji ste pisac? Na kom jeziku govorite i pišete? – Ne bih se bavio tim stvarima, pa, na kraju krajeva, nije moje da to određujem. Pripadam onima koji me hoće, a ne patim zbog onih koji me neće. Na jezičkom planu sam štokavac, sve mi varijante odgovaraju. Pišem na hrvatskom, jer živim u Hrvatskoj. U jeziku ne bi trebalo da postoje dogme, ne bi trebalo da isti jezik dovodimo u neke nepremostive granice. Štaviše, moramo s lakoćom prihvatati razlike koje nisu bogzna kako velike. * Kakvo osećanje imate pred dolazak posle toliko godina? – U ovom času nemam nikakvo osećanje, još o tome ne mislim. Sam dolazak u grad za koji me vežu uspomene mora izazvati emocije. * Koja sećanja budi Beograd? – Uvek postoji više tokova sećanja, ali ja to sve prebacujem u literarnu sferu, jer to je najbolji način da sećanja dobiju na težini, da se lepo formulišu i da ne ostaju na nivou naklapanja i kafanskih brbljanja. U nekim svojim pripovetkama, koje su objavljene i u Beogradu, sve više me taj grad privlači kao mesto radnje, iako je moj pokojni prijatelj i veliki pisac Borislav Pekić umeo reći da je “Beograd težak za opisivanje”. Ta “gradska toponimija”, ako tako smem reći, mora imati neku unutrašnju misteriju, mora imati tačan i istinit odbir svakog kutka kome pisac pristupa. Ja se sećam da je Pekić fotografisao svaku zgradu, svaki ulaz, svako stepenište kuda se kreću njegovi junaci. Ja imam fascinantnu memoriju koja je s godinama sve jasnija – neke slike vidim bolje i jasnije nego onda kada su se zbivale. Ako bih izdvojio moje omiljene pisce koji su se bavili Beogradom, onda je tu, pre svih, Simo Matavulj i njegove “Beogradske priče”, zatim dolaze moji savremenici Borislav Pekić, Vidosav Stevanović, Dragoslav Mihailović, Žika Pavlović, sve sami majstori pripovedanja.NOVO I NEPOZNATO * Pišete novu knjigu “Vrijeme koje se udaljava”.  – Teško je govoriti o knjizi na kojoj radim, tim pre što ja stalno menjam, čak i ono što je objavljeno. Ali mogu reći da je ta knjiga drukčija od onoga što sam dosad pisao. Nekako sam se pridržavao jedne stare Kišove ideje da je dobro kada se pisac razlikuje iz knjige u knjigu, u prvom redu stilski, a onda i u svakom drugom smislu. Uvek se mora otkriti nešto novo i nepoznato. * Šta biste najpre voleli da vidite kad dođete? Koga biste voleli da sretnete? – Ima puno ljudi koje bih voleo da sretnem, ali oni nisu poznati. To su neke porodice s kojima sam u raznim razdobljima života imao bliske odnose. Voleo bih da posetim neke romske porodice s Dušanovca, jednu Miru koja je dugo godina radila kod mene kao kućna pomoćnica i kod koje sam svake godine išao na slavu. I ono što je sigurno, posetiću groblje. Nisam bio tamo gde su urne Bore Pekića i Bogdana Bogdanovića. Doći u Beograd a ne pokloniti se senima tih velikana bio bi moj greh. * A koga ne biste? – Meni ne smeta da sretnem i one koje u principu ne bih voleo sresti. Čak i one s kojima sam bio u sukobu. Ne bih se s njima grlio, ali različita mišljenja nisu razlog za neprijateljstva. Ima ljudi koji su počinili gadosti, njih bih zaobišao na ulici, skrenuo bih na drugu stranu. Ali srećom, u Beogradu ima mnogo više onih s kojima bih voleo da se nađem. I, nažalost, ima ih puno koji su umrli. * Kako danas vidite Srbiju, a kako ostale zemlje iz nekadašnje zajedničke države? – Srbija je manje-više kao i ostale države proizašle iz raspada Jugoslavije. Te su države sada sličnije nego kad su bile u zajednici, sa izuzetkom Slovenije. * Šta je određivalo vašu generaciju, to vreme, pisce i intelektualce s kojima ste se družili? – Ako nas je nešto određivalo to je entuzijazam, neka vrsta vere u umetnost, traganje za novim formama i oblicima izražavanja. I ma koliko je bilo neugodno kada se u umetnost upliću ideolozi, ipak smo uspevali da nametnemo jednu novu estetiku, da koristimo aluzije, dosetke, ezopovski jezik, i da sve više dolazimo do onoga da je umetnost “indirektni govor”, kako to kaže Borhes. Bilo je nesuglasica, bilo je raznih ideoloških pritisaka i nadigravanja s cenzorima, ali u tome je bilo i neke draži.IZGUBIO SAM MNOGE PRIJATELjE  Knjiga koju pišem sadrži nešto od memoaristike, pojavljuju se stvarne osobe, ali sve činim da pobegnem od memoarske literature, a da uzimam ono najbolje iz toga žanra, ono što se pretvara u romaneskno. Nadam se da nisam komplikovan u ovom tumačenju: memoarsko dođe kao neki postupak, ili slobodnija forma toga autobiografskog ja. Meni je bitno da u ovoj knjizi ulovim to svoje vreme, naravno kroz sudbine i priče, kroz sve ono što je i mene dotaklo i što sam lično doživeo u onim godinama raspada jedne dugogodišnje zajednice. Nije se raspala samo država, samo neka politička zajednica, nego i porodice, brakovi, ljubavi… Ali, to je samo drugi deo knjige, dok je prvi uglavnom Beograd, šezdesete i sedamdesete godine, ali i vreme pojave Miloševića kada su pucala mnoga prijateljstva, a sklapala neka nova. Tačno je da sam i ja izgubio mnoge prijatelje, ali sam dobio neke druge. Literatura se najviše zanima za ono što se osipa, ona traga za sukobima, za krajnostima. A mislim da je to moje i naše vreme nosilo svoju dramatiku i da je išlo piscima na ruku. * Šta mislite o ovom vremenu, kakva je pozicija i moć pisaca i umetnika? – Pozicija pisca sada je potpuno drukčija od one koju je imao u komunizmu. Dakle, pisac više nije više “savest vremena”, nije jedini koji govori ono o čemu drugi ćute, nema više potrebe da bije bitke za slobodu izražavanja, da se poziva na demokratiju… Čak i kad kritikuje nove oligarhe, kapital koji utiče na medije, kad se stavlja u kontru nacionalistima ili brani manjine, nema to više odjeka, jer zbog tih stavova neće otići u zatvor, neće doći pod udar zakona o “deliktu mišljenja”, može ga samo lupiti po glavi neki manijak, a ako se hvata u koštac s opasnim temama kao što su mafijaške, može ga mrak progutati. Jer, ako je nekad tajna policija imala neograničenu moć, sada tu moć imaju mafijaši u sprezi s politikom. Pa čak i ako se okrenete samo svojoj umetnosti od toga neće biti ništa ako se ne uklapate u tržište i profit. Kapitalizam je doneo neke slobode, ali je istovremeno uništio socijalnu državu i uveo bedu većine. Međutim, uprkos svemu tome, prostora za pisce i njihovu savest ima, pogotovu za one pisce koji demokratiju shvataju kao stalnu aktivnost, pre svega aktivnost u odbrani same demokratije. * Kažete da više ne želite da se obračunavate i da u pisanje unosite manje strasti i buke. Šta vas je promenilo? – Sada mi je najpreča ova knjiga, jer čvrsto verujem da se u njoj prelama i naša epoha sa svim svojim nedaćama i kontroverzama. Pa, ipak, to ne znači da neću reagovati kad se krše neke osnovne vrednosti demokratije. * Ima li izgleda da nacionalno obojena netrpeljivost bude konačno potrošena na ovim prostorima? – Ne verujem. Uvek će moći da se pokrenu nacionalna osećanja kad god to bude potrebno određenoj politici. S tim nagonima se lako manipuliše. Kako je Gete rekao: “Najgori narodi imaju najbolje rodoljube”. * Zašto ste izabrali da živite u Istri, u Rovinju? – Izabrao sam zavičaj, jer sam uveren da i zavičaj može biti izbor.


[Izvor]