samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Profesija skriboman By: [Glasnik] Date: Jul 31, 2011, 03:00:23

Profesija skriboman



    SRPSKO pozorište, složiće se mnogi, pati od “hroničnog” nedostatka dobrog domaćeg teksta, pa nije čudo što nacionalni teatar kao vest od izuzetnog značaja (celu sezonu unapred) najavljuje da će novi komad Dušana Kovačevića biti postavljen baš u njihovoj kući. Uz nekolicinu značajnih autora (među kojima su i oni koji poput Ljubomira Simovića odavno ne pišu za pozorište) na našim scenama nađe se s vremena na vreme poneki komad afirmisanih dramskih (uglavnom) spisateljica, sad već srednje generacije, dok su sasvim nova imena – pojava na nivou incidenta. Valjda i zbog toga, sve češće u beogradskim pozorištima gledamo komade autora iz regiona, koje ponekad naša publika pre upozna nego njihova matična sredina. Ali, to nikako ne znači da dramaturška odeljenja oskudevaju u “dostavi” savremenih tekstova. S rukopisom pod miškom, na vrata teatra kucaju skribomani, istoričari amateri, komediografi u pokušaju, intelektualci opšte prakse… – Može se reći da drame pišu svi! I lekari, i profesori, i naučnici, i pesnici, i mladi i stariji ljudi – kaže Gordana Goncić, dramaturg Ateljea 212. – Dobijamo tekstove pisane na kompjuteru, ali i na pisaćim mašinama, pa čak i rukom. Neki su vrlo kratki, neki predugi, urađeni bez pravog poznavanja pozorišta i dramske forme, u dijalogu, pošto većina misli da je to dovoljno da se nešto postavi na scenu. Donose nam i svoje objavljene knjige i priče, za koje veruju da su “jako zgodne” da se odigraju u pozorištu. Uglavnom se bave aktuelnim političkim zbivanjima u zemlji ili opštom kritikom sistema, parodiranjem porodičnih odnosa, pa i ozbiljnim filozofskim promišljanjem sveta oko nas. Ranije su mnogi tekstovi bili pod uticajem Duška Kovačevića, uz pokušaj da se imitira njegova rečenica i bude duhovit. Naša sagovornica dodaje da, ipak, najviše pišu dramaturzi i da postoje čitave generacije vrsnih mladih autora koji, verovatno zbog toga što nema dovoljno dramskih konkursa i narudžbina, često posle izvedene jedne ili dve drame odustaju od pozorišta i pokušavaju da negde drugde nađu uhlebljenje. – Dobrog pisca prepoznate već na prve tri stranice teksta i to po onome što se ne može naučiti, a to je dijalog – objašnjava Marina Milivojević-Mađarev, dramaturg JDP. – U svakom slučaju,trudim se da iščitam sve što mi se donese. A sve je zanimljivo jer ljudi šta god da pišu, pišu o sebi. Razlika je samo u tome što su dobri pisci toga svesni. I kada neko bira veliku, nacionalnu temu – piše o sebi. Sećam se jednog dekice koji se pojavio sa dramom u cegeru kada smo otvarali obnovljeni JDP. Ispostavilo se da je njegov prvenac inspirisan novom, lepom zgradom i željom da se u njoj igra nešto što je baš on napisao…OD DIJALOGA DO SEKSA- TRENUTNO imam samo jedan tekst na čitanju. Reč je o zanimljivom istraživačkom projektu studentkinje dramaturgije, koji je stigao na preporuku Biljane Srbljanović – kaže Željko Jovanović, umetnički direktor Pozorišta na Terazijama. – Čak i kad dobijemo dobar tekst, nama često ne odgovara jer mora da zadovolji sve specifičnosti kuće: da bude smišljen tako da songovi koji se kasnije ubacuju između dramske radnje, lako postanu njen sastavni deo. Inače, dok sam bio u žiriju Sterijinog pozorja (konkurs za novi dramski tekst), a na osnovu 60-ak pročitanih radova, uočio sam da su teme uglavnom nasilje u porodici i rijaliti programi. Između ostalog, do ruku mi je dopao “politički vodvilj” sa dvadeset minuta oralnog seksa! Bude tu svega, pa i sjajnih dijaloga u nekoj potpuno besmislenoj priči… Ima ljudi, dodaje Marina Mađarev, koji se nesvesno “leče” pišući, boreći se sa sopstvenim frustracijama ili isterivanjem neke pravde: – Postoje i oni koji vole da se bave srpskom istorijom, pogotovo skorašnjom i daju svoje tumačenje. Na drugoj strani su mladi koji najčešće pišu o svojoj generaciji. Kada je o zanimanju reč, često su to ljudi bez ikakve profesije. Ali ima i penzionera sa spisateljskim ambicijama. Jednom mi je jedna žena donela 400 stranica teksta. Očigledan je bio njen trud kao i terapeutsko dejstvo pisanja… Kako se prepoznaje dobra drama? Između ostalog, i po tome što je pisana u jednom dahu. Samo tako će se i predstava gledati u jednom dahu. Na tekstu se vidi sve, pa i kad neko počne, onda odustane, pa se vrati – što, takođe, utiče na ritam radnje i ostale osobenosti komada … I dramaturg Narodnog pozorišta, Molina Udovički-Fotez, ističe da nijedan tekst ne odbija unapred, osim monodrame kojoj, jednostavno, nije mesto na njihovoj sceni: – Apsolutno smo otvoreni za svaki savremeni domaći tekst. Dobar komad i pisac, praznik su za pozorište. Ne moraju svi autori da imaju završenu dramaturgiju ili književnost. Ipak, rukovodimo se visokim kriterijumima. Komade uglavnom autori donose lično, često sa stavom da je u pitanju nešto izuzetno. Zanimljivo je da su loši tekstovi često i gramatički nepismeni. Ko su ljudi koji imaju neodoljivu potrebu da se iskažu i to u dramskoj formi: – Mahom su svi skloni umetnosti, iako među autorima ima i inženjera i ekonomista. Zajedničko im je da svi vole lepu reč i teatar. Teme su uglavnom iz svakodnevnog života i pisci obično žele da iskažu to što ih tišti… Sećam se da je u zrenjaninskom pozorištu bio izvesni Bora ložač, apsolutni zaljubljenik u teatar, koji je celog života pisao drame u stihu! Bio je već u penziji kad sam ga upoznala… U SNP je, pak, postojao bibliotekar, Đura Davidovac, koji je pisao komade sa nacionalnom tematikom o caru Dušanu ili Mrnjavčevićima, na primer, takođe veliki zaljubljenik u scenu. Najčešće je reč o jednom iskrenom svetu, Talijinim poklonicima. Da ima i onih koji sa svakom promenom čoveka na čelu teatra ponovo iskušavaju spisateljsku sreću, svedoči primer upravnice Beogradskog dramskog, Maše Mihailović: – Za naše pozorište je, čini mi se, specifično da mnogi autori ne znajući da sam odavno u BDP, donose tekstove na čitanje koje su nudili mojim prethodnicima. S nekim od ponuđenih komada već sam se susretala. Šta su autori po profesiji, obično ne znam. Većina je fakultetski obrazovana, ali u potpuno drugim branšama. U toku sezone prosečno stigne dvadesetak tekstova koje je, nažalost, nemoguće realizovati…


[Izvor]