samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Neobični susreti pisaca i prevodilaca By: [Glasnik] Date: Jul 24, 2011, 03:00:12

Neobični susreti pisaca i prevodilaca



    KAO da su ljudi iz senke, prevodioci se retko pominju u novinama, na televiziji. Čitamo dobre knjige dobrih stranih pisaca, ne razmišljajući o mukotrpnom radu prevodilaca, koji pretaču književnost iz jezika u jezik, ponovo rađaju već napisane romane ili pesme. Za svakog prevodioca susret sa njegovim piscem je dragocen, prilika i da se upozna sa “neknjiževnim” osobinama autora. Ugledni prevodilac sa ruskog i engleskog jezika Neda Nikolić Bobić, sekretar Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Srpskog PEN centra, pamti susrete sa Ljudmilom Ulickom i Josifom Brodskim. Sa Ulickom se upoznala 2007. godine na Sajmu knjiga u Beogradu. Do tada je već bila prevela dve njene knjige: “Slučaj Kukocki” i “Providne priče”. – Tokom rada nisam imala sa njom nikakav kontakt, jer nije bilo potrebe. Dok sam prevodila ta dela, videla sam koliko su mi tema i način na koji piše bliski, naprosto smo se osetile, razumele od samog početka, od prve stranice. Inače, ona važi za pisca koji neguje svoje prevodioce, sa nekima je čak blizak prijatelj jer zna koliko joj oni znače za popularnost i recepciju van granica Rusije – kaže naša sagovornica. Prošle godine u Moskvi je bio organizovan Prvi kongres književnih prevodilaca, a jedan od okruglih stolova bio je posvećen susretu Ljudmile Ulicke sa svojim prevodiocima na osam jezika: francuski, italijanski, nemački, poljski, japanski, švedski, norveški, srpski… Autorka, koja je maštala o takvom susretu, na kraju se zahvalila svojim prevodiocima za njihov podvižnički napor i izjavila da za svakog pisca ovakav susret i razgovor predstavlja pravi praznik. – Dobili smo unapred pripremljena pitanja i razvio se izuzetno živ razgovor sa autorkom i kolegama, tematski omeđen, o teškoćama i različitostima, o sličnostima i bliskim pojmovima iz oblasti religije, načina života… Ispostavilo se da jedino ja nisam imala nikakvih posebnih poteškoća, i objašnjavala sam koliko su ruski i srpski bliski slovenski jezici, u kojima se prepoznaje leksika iz raznih oblasti, religije, istorije, svakodnevnog života jer su nam i sami životi veoma slični. Na to je Ljudmila Ulicka poluglasno kazala: “Nažalost” – priča Neda Nikolić Bobić. Sa Brodskim, čija sabrana dela u njenom prevodu izlaze u izdanju “Russike”, razgovarala je samo jedanput, prilikom njegove posete Beogradu, u oktobru 1988. godine. Beograd je bio prvi grad u ovom delu Evrope u koji je Brodski doputovao posle dobijanja Nobelove nagrade, jer je cenio to što su prevodi njegove poezije prvi put objavljeni van granica Rusije upravo u Srbiji. Sa svojim prevodiocima Milovanom Danojlićem i Danilom Kišom je negovao gotovo prijateljske odnose. – U to vreme ja sam sa engleskog prevodila njegove eseje koji su kasnije objavljeni u knjizi “Udovoljiti senci”, a zbog njegovog dolaska objavljeni su delovi knjige “Razgovori i besede” u časopisu “Savremenik”. Jedina prilika da porazgovaram o tome sa Brodskim bila je posle te čuvene književne večeri. Zahvalio mi se što prevodim njegove eseje, i razgovarali smo o tome zašto neke piše na engleskom, druge na ruskom, a neke sam prevodi sa engleskog na ruski. Kada sam mu kazala da mi je mnogo lakše da ih prevodim sa ruskog jezika, jer mu je rečenica gipkija, bogatija, razuđenija, jasnija, dozvolio mi je da i one pisane na engleskom prevedem sa ruskog, jer je posrednik, u ovom slučaju, njegov maternji jezik. Tako su prevedene knjige “Tuga i razum” i “Soba i po” – kaže naša sagovornica i dodaje: – Kada sam ga zamolila za autorska prava za knjigu “Razgovori i besede”, preko Danojlića mi je poslao izjavu u kojoj prava poklanja manastiru Manasija. Eminentni prevodioci pisaca iz Južne Amerike Branko Anđić i njegova supruga Ljiljana Popović Anđić, iza sebe imaju mnogobrojne kontakte sa autorima sa ovog podneblja. U vreme kad su sastavljali prvu zbirku argentinskih savremenih priča, pisac Rodolfo Fogvil, iako veoma ugledan po svom delu, takođe na glasu kao težak čovek za komunikaciju, odgovorio je na njihovu molbu da im ustupi prava za objavljivanje prevoda jedne njegove čuvene priče – neobičnim protivzahtevom. – U stvari, pokazao se veoma ljubaznim i punim razumevanja za probleme sa kojima su se u to doba suočavali srpski izdavači i zemlja u celini i nije tražio nikakvu materijalnu nadoknadu, već samo da mu ispunimo jednu muzičku želju. Nisam mogao da verujem šta je Fogvil hteo da mu nabavimo: snimke narodnih pesama u izvođenju Nedžmije Pagaruše. Naši prijatelji muzičari kopali su u Beogradu dve godine dok nisu u arhivima Radio Beograda pronašli snimke iz 1950-ih koje je Fogvil želeo da ima, snimili mu CD, koji mu je konačno, godinu dana kasnije, uručen. Sada već pokojni Fogvil mi je tada objasnio da često sluša međunarodne muzičke programe u kasne sate, da ima vrlo raznovrstan muzički ukus – priča nam Branko Anđić. Nenad Dropulić ima iza sebe stotinu prevedenih naslova, a stoji i iza prevoda romana slavnog Britanca Tonija Parsonsa. – Njega je lako prevoditi, rečenica mu je jednostavna. Piše lepim engleskim jezikom, ali njegova snaga nije u jeziku, već u ideji i atmosferi. Čak i kad smo morali da znatno promenimo naslove “Stories nje could tell” u “Naše nezaboravljene priče”, i “The Family njay” (koji ima milion značenja na engleskom), u “Pravu porodicu”, odmah je prihvatio i pozdravio – kaže Dropulić. Parsons je nekoliko puta gostovao u Srbiji. Nema posebne zahteve. Traži samo pristojan hotel, avionsku kartu i ništa više. – Ništa mu nije teško, iako je svaki njegov boravak ovde pravi pakao: intervju za intervjuom, potpisivanje knjiga koje traje satima, ali sve izdržava, jer voli kontakt sa čitaocima. Samo je jednom u Novom Sadu odbio da se vozi automobilom za neku reviju, zato što ne voli da vozi – priča nam Dropulić. – Želi da ima obroke na vreme, da se ne ruča u pet popodne i večera u jedanaest uveče, pošto se trudi da živi zdravo i uredno kada je na terenu. Kao i ostali gosti, preneražen je našom kuhinjom, ručkovima od tri četiri sata, sa deset vrsta jela, ali se privikao. Posle obavljenog posla voli da se opusti uz pivo, pola sata bude sam i da ćuti – priča Dropulić.     TELEFONSKI RAČUN ANĐIĆ se prisetio i jedne davne anegdote vezane za čilenaskog velikana Hosea Donosa. – Donoso je bio prijatelj Miodraga Bulatovića. U vreme kad sam prevodio njegovo remek-delo “Bestidna noćna ptica”, Internet je još bio u povoju, pa sam iskoristio Bulatovićevo poznanstvo da pozovem Donosa telefonom i razjasnim neke dileme koje sam imao u vezi sa tim prevodom. Desetak godina kasnije, negde sredinom 1990, našao sam se u Santjagu, u Čileu, upravo na dan kad je već prilično oronuli Donoso držao neko predavanje. Otišao sam da ga čujem, rekao sam mu svoje ime i da sam odavno preveo njegov roman. Mislio sam da me nije ni čuo. Koliko je bilo moje iznenađenje kad je Donoso spremno rekao: “A, vi ste znači onaj mladić koji nije imao pametnija posla nego da troši pare na telefon i da me zove iz Beograda da bi proverio nekoliko reči? Nadam se da niste bankrotirali!”


[Izvor]