samo-opusteno Aktuelnosti
Pages: 1
Otišao slikar čovekove sudbine By: [Glasnik] Date: April 25, 2011, 12:03:16

Otišao slikar čovekove sudbine



    PARIZ OD STALNOG DOPISNIKA   NE bojim se ja smrti, neka se ona boji mene – umeo je da poslednjih meseci, akademik i veliki slikar Milorad – Bata Mihailović, prkosi kraju, kao što je i svemu prkosio tokom života. Veliki srpski umetnik otišao je na Veliku subotu. Nedelju dana borio se sa bolešću u pariskoj bolnici “broka”, onda kada su i lekari najavljivali izvestan kraj. Budio bi se usred noći, i krišom pokušavao da silom pobegne u život. Onda bi se, iscrpljen, vraćao u dvodnevni san. Nesvakidašnja ličnost na srpskoj umetničkoj sceni, slikar, mislilac, životni filozof i večiti buntovnik, nije trpeo silu i moć. Mrska mu je bila svakojaka nepravda. Voleo je običnog čoveka. Mrštio se na vlast, na bilo kakvu vlast: lokalnu, svetsku, belosvetsku. Govorio je da je bez tolerancije i poštovanja bližnjeg nemoguće postojati.SLIKAR I AKADEMIK MILORAD – Bata Mihailović, slikar i član van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti, rođen je 8. feburara 1923. godine u Pančevu. Preminuo je u subotu u Parizu, posle kraće i teške bolesti. Bio je jedan od osnivača “Zadarske grupe”. U Parizu je sa svojom suprugom Ljubinkom Jovanović živeo od 1952. godine, ali je često boravio i stvarao u Srbiji. Njegove slike nalaze se u galerijama i kolekcijama širom sveta. – Danas svetom vlada kasta bez srca, duše i ljubavi. Ne vole decu. Nikog. Možda, malo, pse – umeo je da kaže. Oponiranje mu je bilo zanimanje. Slikarstvo nada. Čovek – obećanje. Sve to, videlo se na njegovim slikama, na kojima je ujedinio ovovremeno i vizantijsko, lirsko i epsko. Imao je impuls lirske apstrakcije, ali žestok potez. Iz njegovih terpentinskih fantazija izranjao je “svet bez kraja”, gradovi i ljudi koji se ponavljaju u koncentričnim krugovima i kroje sopstvenu sudbinu u uzavrelom loncu savremenog društva. – Slikar sam naše tragedije. Branili smo sve pomalo, a sami najgore prošli – govorio bi Mihailović. Njegova platna imala su više slojeva. – Arhitekte grade u tri dimenzije, mi slikari u pet ili šest – umeo je da kaže. I da doda: – Mi slikari smo kao veštice, stalno nešto vračamo! Bio je kritičan i prema sebi i prema drugima, ali na svoj način: – Kad nešto novo naslikaš, misliš da je to ono glavno, a posle shvatiš da si i pre toga bio pametan! Odnos današnjeg sveta prema umetnosti video je i ovako: – Sve manje je ljudi koji imaju snage da kupuju slike. Bio je čovekoljubac, bonvivan. Znao je da svrati na čašu crnog vina u “Veroneze” ili jednu kafanicu na njegovom Monparnasu, čije neomalane zidove načičkane crno-belim događajima podupiru smeh komičara Koliša i zvuci čuvenog gitariste Paka Ibanjeza, kućnog prijatelja, koji bi dolazio da svira u njegov i Ljubinkin stan, u krugu najintimnijih prijatelja. U ovaj stan, na dva koraka od Luksemburškog parka, na visoki peti sprat, bez lifta, ne hajući za gelender, do pre samo nekoliko dana peo se Bata istim onim mladenačkim korakom, i po nekoliko puta dnevno. Isto kao i pre šezdeset godina, kada je, s nadom u budućnost, sazdanom na plavetnilu prisećanja o staroj Vizantiji, doneo mileševski sjaj u Grad svetlosti. Hrabro je tada ušao u čeljust velegrada, osnažen dubokim meditiranjem u manastiru Krki, neponovljivim iskustvima zadarske škole, opijen sutonima Korčule i ludostima Njujorka, odakle je doneo “utopijsku nadu da ljudi mogu biti jednaki i neke ploče koje može skupo da proda”. – Bog je jedan. Nema na nebu mnogo mesta da bi ih bilo više. Šta bismo radili da nam crnci nisu dali džez? Ne možeš uz valcere da provedeš noć – pričao je Mihailović. Buntovnički mir našao je u Parizu. – Bliži mi je engleski vrt od francuskog, ali nisam ni baštovan, ni zec, zato sam, valjda, i ostao ovde – “objašnjavao” je svoju ljubav prema “umetničkoj Meki i Medini”. – Zapad mora sve da razume, sve mora da mu bude jasno. A Istok je proklet, još uvek ima potrebu da poštuje tajnu – bile su mu omiljene reči. Uvek vedrog duha, sa šeretskim osmehom u uglu ozbiljnih usana, Bata je bio učtiv na svoj način, nije voleo persiranja i štrebere. – Hrabrim sebe, i druge, da ništa nije zauvek. Ni pravda, ni poraz – upozoravao je. Govorio je da ne postoje veliki i mali narodi, već samo veliki i mali ljudi, a da priznaje samo tri vrste ljudi – glumce, žene i one što žive noću. Čovek u dubokoj starosti, srčanošću dečaka i snagom mladića, odbijao je svaki autoritet, poslušnost, disciplinu, pokornost. Ljudima je u lice direktno govorio ne ono šta misli, nego ono šta sami misle. Vodila ga je ljubav. – Ljubav ima strašnu energiju. Bez nje je život besmislen, i nema razloga da postoji. Ne možeš drugačije da voliš, nego kako se voli. Voleti se može na milion načina, mrzeti samo na jedan – bile su različite verzije njegove jedne misli. Bio je zaljubljen u svoju Srbiju. – Bogat sam, jer pripadam narodu koji na određeni način nikada nije postao potpuno zreo. A kad postaneš zreo, više ne postojiš – bio je njegov osoben način da iskaže veliku ljubav. Govorio je da je kod nas mesto gde se tragedija i sreća toliko dodiruju da pomisliš da je to isto. Isticao duhovnost i talentovanost naroda kojem pripada i koji, bez obzira na život u Parizu, nikada nije zaboravljao. Nije dočekao da u svojoj Srbiji za života ugleda toliko željeni legat. Njegova životna saputnica, takođe vrstan umetnik, Ljubinka Jovanović, već je preuzela na sebe zadatak da nastavi tamo gde je Bata stao, u “vraćanju” bogatog opusa u Srbiju, kojom su sva njegova dela, na neki način, bila inspirisana. Tamo, gde će, po sopstvenoj želji, počivati i Bata.


Izvor: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html%3A328222-Otisao-slikar-covekove-sudbine