Ranko Božić: Do Montevidea preko pruge Brčko-Banovići

  • 0 Odgovora
  • 390 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

[Glasnik]

  • *
  • 25,668
  • +4/-1
  • Opustite se i uzivajte!
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • Agregator vesti
Ranko Božić: Do Montevidea preko pruge Brčko-Banovići
« poslato: Februar 17, 2014, 16:00:25 »

Ranko Božić: Do Montevidea preko pruge Brčko-Banovići



    I OVOG vikenda je u bioskopskim salama nesmanjenom žestinom nastavio da duva „uragan Montevideo“, koji je za mesec dana doneo 400.000 gledalaca u fotelje ispred velikog ekrana. Mnoga se imena u medijima vide, a povodom uspeha filma „Montevideo, vidimo se“. Mnoga, sem jednog: Ranko Božić. „Ovo malo duše“, „Život je čudo“, „Montevideo, Bog te video“ i „Montevideo, vidimo se“, najpoznatiji su veliki naslovi u kojima su slavni reditelji (Bjelogrlić, Kusturica, Kenović) imali sreće da rade sa čovekom koji ume, i te kako, da piše – a ne voli, i te kako ne voli, generalno površne javne nastupe i istu takvu medijsku slavu. Izbeglica iz svega gde je pokolj i nervoza. Pisac koji smatra da je Branko Ćopić svima nama više rođak nego pisac. Majstor dijaloga koji sa ljubavlju zavidi pesnicima. Dečak rođen pre pola veka, koji je zbog oca železničara „osnovnu školu završavao na pruzi Brčko-Banovići“ i za koga je rodbina govorila „sva su deca normalna, samo Ranko čita“. Pristao je, jedva, na ovaj intervju i pristao je rado da budemo na ti, jer bi se drugačije, reče, „osećao kao na informativnom razgovoru“. * Raduješ li se fantastičnom uspehu još jednog „Montevidea“, čiji si koscenarista, i zašto misliš da se to desilo? – Koliko se radujem toliko sam i zbunjen. Radeći ovaj drugi „Montevideo“ nebrojeno puta sam čuo tvrdnju da nastavak nekog uspešnog filma, po pravilu, ne može biti uspešan. Nema šanse, to ne biva… A mi smo, izgleda, uspeli. Zašto? Najiskreniji odgovor bi bio: ne znam. U ovoj zemlji ako radiš predano, od srca, jedina stvar na koju ne smeš unapred da računaš je uspeh. * Kako je izgledala saradnja Dragana Bjelogrlića i tebe, da li je legitimno pitanje šta je tu ko napisao? U čemu i kako je pomogao Dimitrije Vojnov? – Dragan je često imao običaj da rad na ovom projektu naziva „življenjem sna“. Naravno da nije uvek sve bilo kao u snu. Kad imaš posla sa snovima ne možeš izbeći ni noćne more… Ali, verovatno više nikad u životu neću biti u prilici da na tako dug rok sve svoje fizičke i kreativne snage stavim u službu jedne tako plemenite ideje. Dimitrije Vojnov nam je bio dragocena, sveža krv… * Da li je pomagalo što je Bjelogrlić glumac? – Kako nije. Sećam se scene „ručak kod Dolores“. Vraćao mi je dvaput. Govorio je da su dijalozi dobri, ali da mora još življe. Kad sam tražio da mi to bolje objasni odglumio je celu scenu premeštajući se iz stolice u stolicu i glumeći sve bitne likove u sceni. Kike drži zdravicu pa Đura prevodi, pa baka Hulija halapljivo jede i neće da umre, pa Tirke koji se svemu čudi i Dolores koja ga zaljubljeno pipka… Pa opet Kike drži zdravicu. Ja sam zapisivao redosled. Tako smo radili.VELIKI AUTORI  * Šta je za tebe definicija onoga što misliš da bi trebalo da bude neka „srpska scenaristička škola“, a šta je ono što je srpski filmski scenario u poslednjih petnaest godina? Da li je „Montevideo“ dao neki budući obrazac za odnos filmske publike i optimizma izrečenog u filmu?  – Ne znam da li je postojala „srpska scenaristička škola“, ali su sigurno postojali veliki autori, veliki scenaristi: od Lole Đukića, Gordana Mihića do Duška Kovačevića… U poslednjih 15 godina promenilo se to da je scenario izgubio na značaju. Činilo se da to svako može da napiše, onako uzgred i bez većeg truda. Znamo kakve su posledice. * Pokušavajući da se pripremim za ovaj intervju, slabo mi je pomogla dokumentacija. O Ranku Božiću ima vrlo malo napisanog i objavljenog. Skoro pa nigde ni jednog intervjua, prikaza, ništa. O čemu se radi, ko tu ima problem sa kime? Ti sa javnošću ili ona s tobom? – Ne bih baš od svega da pravimo problem. Rekao bih da je ono što radim u dovoljnoj meri prisutno u javnosti. Sve drugo je nevažno. * Tvoj život i ovi najnoviji ratovi na Balkanu su se isprepletali na prilično zanimljiv način. Selio si se, a i tvoja familija. Kako se to dešavalo i kako je to uticalo na ono što pišeš? – Sećam se, jednom kao klinac, isprepadan teškim prizorima nekog ratnog, partizanskog filma rešio sam da se pomolim Bogu. „Bože, ako si mislio opet da pustiš ratnu strahotu na nas. Nemoj samo dok sam ja još mali, nek bude kasnije…“ Učinilo mi se da sam odmah čuo odgovor: „ A kad kasnije?“. Grozničavo sam smišljao šta da kažem, vrdao: kad budem peti osnovne… Ne, ne, rano je… Kad krenem u gimnaziju. Ne valja, i to mi je rano. Evo, fakultet kad završim, ako baš mora, neka se zarati. To se i desilo. I ničeg bogzna zanimljivog u svemu tome nije bilo. Nekim srećnim sticajem okolnosti izlazio sam iz Sarajeva, pa iz rodne Tuzle dan uoči izbijanja sukoba. Trebalo je da naučim ono što pametni ljudi znaju od početka: za rat nema dobro vreme. A budalama je džaba i pričati. * Nešto imam utisak da dolaziš u Beograd relativno retko, iz Bijeljine u kojoj živiš. Samo privatni razlozi ili ima nešto više od toga? – Valjda su privatni razlozi u pitanju. Kad god hoću da umirim svoju „žal za Beogradom“ uveravam sebe da konačno imam onaj neophodni mir i da mi ove nove tehnologije omogućavaju da radim svoj posao bez obzira na mesto u kojem živim. Iskreno, postalo mi je neprijatno da i u ovim godinama pišem po beogradskim parkovima pošto u stanu, u zatvorenom prostoru, ne mogu. Ovde imam veliko dvorište i baštu sa zelenilom. Ubilo se za pisanje.KAMO SREĆE DA SMO U KAPITALIZMU * U Bosni su ponovo nemiri. Da li te je to zabrinulo, šta misliš da se nama svima u ovom regionu godinama dešava? Da li se plašiš da ćeš se ponovo seliti?  – Ne brinu me ovi nemiri, ne verujem u nove sukobe i ratove. Dosta je bilo. Brine me što više ne vidim izlaz iz ove ekonomske situacije. Sve više sumnjam da smo se s propašću komunizma vratili u kapitalizam. Kamo lepe sreće. Da je tako radnici bi bili eksploatisani, ali bi imali posla. Ovako, buni se samo sve veća armija bivših. * Diplomirao si svetsku književnost na Filološkom fakultetu, a odbijen si dva puta na FDU, prvi put sa obrazloženjem da si netalentovan. Da li osećaš neku vrstu trijumfa kad znaš da si pisao ili učestvovao u pisanju toliko toga dobrog, između ostalog dva kultna filma i minimum jedne kultne TV drame?   – Da te ispravim, niko mi nije rekao da sam netalentovan. Naprosto me nisu primili. Prvi put sam čak bio u užem izboru i za dlaku nisam prošao. Zato sam se i prijavio drugi put. Ali, tad sam odmah otpao. Rekli su da drama s kojom sam konkurisao ništa ne valja. Radilo se o drami „Ovo malo duše“ koja će za nepunu godinu nakon toga biti snimljena i prikazana s priličnim uspehom. * Pisalo je negde da si ti jedan od retkih pisaca koji skoro do fakultetskih dana nije čitao ni pisao. Zašto je to bilo tako i da li je i sada čitanja manje, pošto je očigledno da pišeš mnogo? – Ama čitao sam, nije da nisam… Ne bih upisivao svetsku književnost da nije bilo tako. Samo sam više čitao stripove i roto romane nego knjige, a dok su drugi imali na policama “Ilijade” i “Odiseje” u mojoj kući je glavna knjiga, skoro pa i najčitanija, bila “Narodni kuvar”. A što se pisanja tiče, to nije bio neki unapred smišljeni plan. Dogodilo se spontano kad mu je bilo vreme. I danas kad mnogo pišem trudim se da sačuvam barem privid te spontanosti i da pobegnem od rutine. * Na RTS je upravo repriza serije „Vratiće se rode“, tvog i Bjelogrlićevog još jednog izvanrednog projekta. U bioskopu „Montevideo“, na nacionalnoj televiziji „Rode“ – intenzivan je sadašnji svojevrsni „verbalni dijalog“ tebe i Srbije. Šta misliš da smo iz tog dijaloga dobili i naučili? Šta želiš da nam kažeš u svojim tekstovima? – To sa „Rodama“ i „Montevideom“ pogodilo se slučajno. Godinama pišeš i nigde te nema, a onda te odjednom bude i previše. Grubo mi zvuči to „šta želim da kažem u svojim tekstovima“. Ništa pametno, u svakom slučaju. Dovijam se na razne načine da zainteresujem čitaoca, da mu zadržim pažnju. Ako mu pri tome izmamim i osmeh na licu ili osećanje topline i ljudskosti, isplatio se sav uloženi trud. * Da li ti smeta ili godi ili nešto treće ako napišem svoju ličnu ocenu da je Bosna dala balkanskom filmu Abdulaha Sidrana i Ranka Božića? Kako vidiš odnos onoga što je pisao Sidran i ovoga što pišeš ti? – Neprijatna su mi takva poređenja. Sidran je pesnička i književna veličina i jedan od mojih uzora u pisanju scenarija. * Jeste li se ikad upoznali Sidran i ti? – Dvaput. Rekao je da se prvog upoznavanja u sarajevskom Domu pisaca uopšte ne seća jer je bio pijan pa je tražio da se upoznamo još jednom. A ja sam se s tog prvog susreta svega sećao sem da je bio pijan. Igrali smo i šah, nekoliko partija. Pušio je sarajevski „marlboro“, a ja sarajevsku „drinu“. Govorio mi je da ću od te „drine“ da dobijem rak. Posle se zaratilo. * Šta novo pišeš i sa kojim rediteljem imaš sledeći film, predstavu? – Zbog uroka ne bih da otkrivam šta sad pišem. Pre prve klape sve je to u Božjoj ruci. * Da nije nešto s Kusturicom? I ako nije, da li bi želeo da se ta saradnja nastavi? – Ne. Kusturica već snima film i radi stvari koje su mnogo veće od jednog filma. * Da li ćete se ti i Bjelogrlić nakratko „odmarati“ jedan od drugoga u novim filmskim projektima ili odmah nastavljate dalje? – Ne znam hoće li doći do nastavka saradnje s Draganom Bjelogrlićem. Znam da se na proleće okupljamo još jednom da bi za potrebe TV serije „Montevideo 3“ dosnimili, eventualno i dopisali, još nekoliko scena u kojima će se videti ono čega nije bilo u filmu, kako se Beograd radovao uspehu naših fudbalera, kako ih je dočekao i šta je bilo s Rosom…



[Reklama]