Nikola Simić: Predstava za dva stoleća

  • 0 Odgovora
  • 109 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

[Glasnik]

  • *
  • 25,668
  • +4/-1
  • Opustite se i uzivajte!
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • Agregator vesti
Nikola Simić: Predstava za dva stoleća
« poslato: Maj 21, 2011, 03:00:49 »

Nikola Simić: Predstava za dva stoleća



    KADA publika 7. juna uđe u Jugoslovensko dramsko pozorište znaće da prisustvuje datumu za istorijsko pamćenje: četrdesetom rođendanu “Bube u uhu”! U međuvremenu, promenila se zemlja i ideologija, izgoreo teatar, smenili vekovi – a vodvilj Žorža Fejdoa je sve preživeo. Čini se i zbog inata, koji ju je pratio od prvog dana. Da uopšte izađe, da po svojoj volji reditelj tek na stotom izvođenju polaže diplomski, da se pojavi na zgarištu kuće, dok se još dimilo na Cvetnom trgu… Tokom proteklih godina smenjivali su se i glumci u ansamblu Ljubiše Ristića, neki odlazili sa pozorišne a neki sa životne scene, u njihovim privatnim životima dešavale se i radosti i tuge, s njom su starili i akteri i publika, stasavale generacije gledalaca, dok je “Buba” opstajala začudno sveža, reklo bi se – besmrtna. Tu “besmrtnost”, svakako, duguje i neponovljivom Nikoli Simiću na čelu ansambla, koji svih ovih godina ni jednom nije izostao sa predstave. – Nemam objašnjenje za “Bubino” trajanje. Jednostavno je tako! – kaže na početku razgovora popularni glumac. – Bilo je velikih dilema na kontrolnoj probi da li predstava uopšte treba da doživi premijeru, a podrška Ljube Tadića imala je presudnu ulogu da se pojavi. Igrati vodvilj je kao kretanje u tunelu. I sami smo bili pomalo skeptični, u dilemi kako će to da izgleda. A onda, prvo izvođenje i oduševljenje publike! * Kako su se, na kraju, sklopile sve kockice? – Sećam se kako je profesor Mata Milošević puštao glumce da se iskažu na probama, birao ono što mu se uklapa u lik, pa su tako svi učestvovali u kreiranju predstave. E, to isto radio je i onda mladi reditelj Ljubiša Ristić. Imao je čak ideju da Mariju Crnobori uzme za ulogu vlasnice hotela “Vesela maca”, što je odskakalo od njenog repertoara. Ristićeve vizije bile su drugačije od već uvreženih. Dozvoljavao je glumcima da se razigravaju, a niko od nas nije mogao ni pretpostaviti u kakvog će reditelja tek izrasti. Baš kao ni da će predstava toliko dugo trajati. * Šta je doprinelo, u osnovnoj postavci, toj razigranosti? – Napraviću digresiju i opet se vratiti na Matu Miloševića. Njegova “Ožalošćena porodica” postala je “udžbenički primer” kako treba igrati Nušića. Uspostaviti taj princip brzine, naterati glumce kao što su Milivoje, Ajvaz, Rahela, Mija Aleksić, moj brat Slavko, Branka Veselinović-da igraju tako brzo, bilo je očaravajuće. To je i donekle objašnjenje i “ Bubinog” uspeha: komedija ima svoj ritam, ne sme da se razvlači, bez obzira da li je vodvilj ili klasična komedija… Predstava je i dan – danas uvek puna, sa ovacijama na kraju. Svako od nas doprineo je radom i igrom njenom trajanju. Počeli smo sa izvođenjem na maloj sceni JDP, potom na velikoj, pa ponovo na maloj, sada na Sceni “Bojan Stupica”. Sećam se kako su glumci u pauzama svoje predstave dolazili da nas gledaju.EMULZIJA * NEDAVNO smo vas prvi put videli u mjuziklu, u “Producentima” Pozorišta na Terazijama?  – Priželjkujem da ponovo zaigram u nekoj sličnoj predstavi, da i u tom žanru ispečem znanje. Jer, mjuzikl je nešto posebno. Spojiti glumu, pesmu i igru je teško. Kao da mešate vodu i ulje. Morate puno da mućkate da bi dobili emulziju. Na Terazijama je poseban ansambl i atmosfera. Primili su me kao “svoga”.   * Mnogo toga se dešavalo za sve ove godine, ispred i iza kulisa? – Bilo je svega. Raznih improvizacija, naravno, u okvirima vodvilja. Predstava je deo naših života, a mi u njoj postali smo porodica koja je srećna kada je na okupu. Neki čudan fluid, nevidljive sile nas spajaju, pa i oni koji su naknadno ulazili u nju uklapali se i gotovo nesvesno prilagođavali našoj ekipi. Iz prve postave ostali smo Rada Đuričin, Branka Petrić, Vlasta Velisavljević, Toni Laurenčić i ja. Ne razmišljam kako je prošlo ovih 40 godina. Kad god krećem na “Bubu” imam utisak da smo tek počeli da je igramo. * Ipak, jeste li zapazili neke situacije koje se ponavljaju? – Rada i Branka redovno pričaju iza scene i uvek se dešava da jedna od njih zamalo zakasni da izađe! Ni do dana današnjeg nismo odgonetnuli o čemu to stalno imaju da razgovaraju… Uspostavili smo posebnu bliskost, neka radost izbija iz svih nas. Tu je Radin optimizam, Vlastina namrgođenost (samo) kao forma, Brankina energija. Dođete neraspoloženi, ali kad se digne zavesa sve nestane. Meni je 1987. godine umrla majka, a “Bubu” sam igrao samo posle dva dana. Publiku ne interesuju naša emotivna stanja. Ona je došla da gleda vodvilj i da se smeje. * Ima li, “Buba”, u vašoj bogatoj karijeri posebno mesto? – Uvek sam sve svoje obaveze, na filmu i TV, prilagođavao pozorištu. Nikada nisam otkazao predstavu. Danas je normalno da glumac okrene telefon i kaže “večeras ne mogu da igram”. Ranije je predstava bila svetinja. Zamena se nalazila u hodu, a mi kao mladi glumci, na “uskakanjima” smo se kalili. Mrgud, Miša Janketić, Moris Levi i ja bili smo najveći “uskoci”. Sekretarica Nada Medina znala je da me pozove u podne i kaže da je Moris Levi bolestan i da moram da ga uveče zamenim u “Hamletu”. A u toj ulozi ne samo da ima puno teksta nego treba i da se mačuje. Ali, nema odbijanja. Inače, ne volim ja “Bubu” više od ostalih svojih predstava. Zaista su mi sve kao deca: neka odu od vas, a neka ostanu. Bez obzira, sve podjednako volite. * Kako ćete obeležiti 40. rođendan? – Nama je sama predstava već dovoljna svečanost. Ništa nismo planirali. Ono što znam da ćemo sigurno godišnjicu obeležiti svojim osećanjima i sećanjima na one kojih više nema, a igrali su s nama. Zoricu Šumadinac, Morisa Levija, Slobodana Đurića, Marka Todorovića, Mihaila Pljaku Kostića, Cigu Milenkovića… * Ima li u vašem bogatom opusu i uloga koje vam nisu “legle”? – Sećam se da u Mrožekovom “Tangu” nisam još imao dovoljno iskustva za slojevitu ulogu Artura, ali glumac nije taj koji određuje kad neki zadatak treba da ostvari. Ipak, čini mi se da većina stvari dolazi u svoje vreme. * Kao svoj uzor isticali ste Čaplina, koji je tvrdio da je za glumca najpogubnije ponavljanje. Kako postižete da posle toliko godina uvek budete drugačiji? – Mnogo sam učio od svog starijeg brata Slavka. Bio je vrlo studiozan glumac, uvek je polazio od karaktera. Teško je pobeći od sebe. Ponekad uspevate uz pomoć maske, mada se sada njoj ne pridaje mnogo značaja. Ima glumaca koji puste bradu ili brkove, pa igraju sve. Nema više pozorišnog prerušavanja. Meni je na Akademiji profesor maske bio Karlo Bulić, koji je kasnije bio i kreator maski u JDP. Maska vam odjedared daje karakterne osobine. Čaplin je kroz celu svoju karijeru imao jednu masku, a hiljade izraza lica. Posmatranje ljudi najbolja je škola. Krao sam od života, okružen njim. * Kriza je duboko ušla i u teatar. I to u svakom smislu? – Društvene prilike sve nameću. Kulturi se, počevši od medija, ne posvećuje pažnja. Vidite i sami kakva su merila danas na snazi, šta se sve servira pod vidom umetnosti. Izgleda da se misli da što je gluplji narod, to bolje. Rešenje za umetnost isto je kao i za sve druge segmente naših života: pravi ljudi na pravim mestima. Jedan stari glumac, Aleksandar Zlatković, govorio je da za predstavu važi pravilo “dobro podeljeno, pola odigrano”. To važi za sve – od države do teatra.


[Izvor]



[Reklama]