Jovan Delić: Andrić - velikan iz malog jezika

  • 0 Odgovora
  • 170 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

[Glasnik]

  • *
  • 25,668
  • +4/-1
  • Opustite se i uzivajte!
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • Agregator vesti
Jovan Delić: Andrić - velikan iz malog jezika
« poslato: Decembar 10, 2011, 01:01:01 »

Jovan Delić: Andrić – velikan iz malog jezika



    Profesor savremene srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i glavni urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik, Jovan Delić, autor je nedavno objavljene raskošne monografije “Ivo Andrić – most i žrtva”. * Da li ste po završetku knjige koja osvetljava celokupan Andrićev život i stvaranje, došli do nekog novog saznanja ili utiska o velikom srpskom piscu? – Nije najpristojnije da ja o tome govorim. Ne bih pisao kada ne bih imao bar nešto novo da kažem. Nadam se da je svako poglavlje nešto pomerilo. Čak je i slavni esej “Razgovor sa Gojom” viđen drugačije nego do sada. Nešto je novo rečeno i o poetici portreta, dat je nov prilog odnosu Andrić – Njegoš, osvetljen je unekoliko odnos Kiš-Andrić, Andrić pesnik je dobio na značaju, pokazalo se da su neka dela koja su objavljena kao priče ili eseji, za Andrića pesme u prozi. Knjiga je “otvorena”, “nedovršena” i dopisivaću je do kraja života. Otkriveno je nešto novo i iz života: koleginica iz Krakova je nedavno saopštila da je u Krakovu postojala Jelena, žena koje nema!RUŽA RATOVA – Ovo je strašno mesto. Ruža ratova. Nisu to samo prožimanja već i krvavi sudari civilizacija. Tako je bilo i tako će biti. Malo dobra smo videli od tih civilizacijskih “ukrštaja”. Ovde su se sreli hrišćanstvo i islam, istočno hrišćanstvo, pre svega. Ovde je linija dodira istočnog i zapadnog hrišćanstva. Nimalo nežna linija dodira. Srbi su u oba slučaja granica na udaru. I ostaće ako opstanu. Kosovo je najočevidnija posledica tih vekovnih sukoba. Kosovska bitka traje preko šest stoleća i sam Bog zna koliko će još trajati. Kada bi balkanski narodi bili u prilici da sami odlučuju o svojoj sudbini, stvari bi se brzo rešile, ali to se neće desiti. Sećam se jedne groteskne slike Borislava Pekića o Evropi i Balkanu: “Evropa drži Balkan za svoje slepo crevo, a iz tog slepog creva je rođena. Pošto ga je u međuvremenu ljuto zagadila, sada bi ga najradije odgrizla.” * Rečeno je da je Andrić formula egzistencije umetnika na Balkanu u kome je u svakom trenutku sve moguće. Kako su se umetnici, prevashodno pisci, snašli u sadašnjem balkanskom jezičkom deljenju, određivanju i svrstavanju? – Ne volim glagol “snaći se”. Većina ljudi se sasvim nedužno našla u užasu istorije, a neki su pokušali da se snađu i da na neki način iskoriste istoriju. Ja u to snalaženje mnogo ne verujem: pred istorijom smo zeleni, naivni, pogotovo ako pokušavamo da preko noći menjamo identitet. To vodi u ličnu i socijalnu psihopatologiju. Andrić nas je naučio da valja podeliti sudbinu svoga naroda, svoga grada i kada bombe padaju. Ostati na strašnom mestu i raditi svoj posao najbolje koliko je to moguće, svim okolnostima i strahovima uprkos. Nezgodno je što ovde teška vremena dugo traju. * Koje mostove moramo da pređemo i koje žrtve da podnesemo u potrazi za identitetom? – Kako ko. Svako ima svoju crnu prugu, svoju Drinu i svoju drugu obalu ka kojoj teži. Neko sa identitetom ima manje, neko više problema. Krupna je to stvar, a ponekad i krvava. Vekovni sukob Srba izvornog i novostečenog identiteta to najbolje pokazuje. Pogledajte samo jezičku situaciju i položaj Crkve u mojoj Crnoj Gori. Dokle je to došlo i kuda to može odvesti. Zato se divim Emiru Kusturici, ne samo na jednom gestu koji je napravio u najgorem vremenu, pragmatično gledano – na svoju štetu. Kapa dole. * Zašto Srbi ponovo uče šta je to patriotizam i traži li se patriotizam danas i u umetnosti? – Reč “patriotizam” je danas demode, a daju joj se neobična značenja i dimenzije. Svako dokazuje da je patriota. Tako je bilo i kroz istoriju: svaka izdaja je tražila svoju racionalizaciju i svoje patriotsko opravdanje u realnom i racionalnom sagledavanju stvari. Ne mislim da se danas od umetnosti traži da bude patriotska, niti to treba tražiti. Teško da nešto može biti tako loše kao loša patriotska i religijska poezija. Ne pišu se svaki dan “Luča mikrokozma”, “Večernje pesme” Dučićeve ni “Četiri kanona” Ivana V. Lalića. S druge strane, kultura i umetnost su postale tema naše najbolje patriotske poezije u 20. veku. Od Rakićeve “Simonide” i “Jefimije”, pa do Popine “Uspravne zemlje”, Pavlovićeve “Velike skitije”, Miljkovićevog “Ariljskog anđela”, Lalićeve “Vizantije” i “Četiri kanona”, Nogove knjige o stećcima “Ne tikaj u me”. * Politici prebacujemo sve grehe: da se pogubno uplela u kulturu, sport, čitav život običnog čoveka. Kako tumačite ovakvo stanje? – Čovek jeste političko biće, “politička životinja”. Politika prožima sve pore života, na sve utiče, srećno ili nesrećno. Moramo da shvatimo da smo mali narod, da malo šta od nas zavisi. A kada se atovi gicaju, ždrebadima pucaju trbusi. Morali bismo ovako mali, a na udaru, biti jedinstveni oko nekoliko vitalnih interesa. Barem oko granica zemlje. Na razvalinama Berlinskog zida sve nemačke partije bile su zagrljene. Naučimo nešto. Bojim se da ne radimo sami svoje poslove, ne rešavamo životne probleme, već da se po svoje mišljenje ide u strane ambasade, kao nekad u komitete. Teško je, ali ne vidim uskoro boljitka.SVI SMO GUBITNICI – Ne znam ko su najveći gubitnici srpske tranzicije, znam da smo svi. I znam da su kultura i zdravstvo teško pogođeni. Pogledajte naše bolnice i bolesnike, uporedite književne listove i časopise iz osamdesetih godina prošlog veka i danas. Prevode, izdavačku delatnost, kuće… Nažalost, ovo sam prognozirao krajem osamdesetih, kao što sam zaprepašćenom Aleksandru Tišmi rekao 1984. da će se SSSR rasturiti, a 1987. da će se Nemačka ujediniti. * Ima li srpska umetnost moć da, poput sportskih pobeda, ulije nadu narodu koji je umoran, razočaran, apatičan i sve teže živi? – Ne živi narod ni od sportskih pobeda, ni od umetnosti pogotovu. Ipak mu sportske pobede vraćaju samopoštovanje i neprocenjivo mnogo znače za mentalitet nacije. Jezik sporta je univerzalan; jezik likovnih umetnosti i filma nešto malo manje, a jezik srpske književnosti je mali srpski jezik. E, tu je već ozbiljan problem. Treba neko u svetu da vas zapazi, vrhunski prevede i plasira, marketinški podrži, da obezbedi kritiku, nagrade, a to je teško, posebno kad ste anatemisani. Pa ipak smo živi. Prevedeni su Andrić, Popa, Pavlović, Bulatović, Kiš, Tišma, a poseban fenomen je Pavić. Goran Petrović sve više osvaja svet, Jelena Lengold je upravo dobila evropsku nagradu, Ljuba Simović se igra čak i u Japanu. Opet moram da spomenem Kusturicu. Ali i prilikom ponude savremenih dela svetu vidi se snažna partijnost. Najbednije političke igre prate izlaske u svet, predstavljanja. * Slažete li se sa onima koji kažu da je verovatnoća da srpski pisac ponovo dobije Nobelovu nagradu za književnost jednaka onoj da srpski fudbalski klub ponovo osvoji Ligu šampiona? – Zvezde nam baš nisu naklonjene, ali srpski pisac je dobio tu nagradu. Zvezda je osvojila Kup šampiona, Partizan bio finalista, a u košarci i pobedio. Evropa je učinila sve da sruši svoga fudbalskog šampiona. Zašto? * Kako doživljavate rezultat poslednjeg popisa stanovništva, koji pokazuje da se Srbija pouzdano prazni, kao i ankete koje govore da studenti i dalje ne vide ostvarenje životnih snova u domovini i maštaju o odlasku? – Demografski problem je naš ključni problem. Nije najgore što nam se događa taj “odliv mozgova”, već nizak priraštaj, rađanje, pusta sela, pusta zemlja… Očekujem invaziju Srba na svetske univerzitete i visoke naučne rezultate. Odlaze najbolji, najkonkurentniji, psihički najjači, koji se ne boje sveta. Kad bismo mi u zemlji bili dobro organizovani, kad bismo brinuli malo o tim ljudima i držali pristojnu vezu s njima, naša nauka bi u budućnosti imala ogromne dobitke. Bojim se da bi Tesla u Srbiji bio niži poštanski činovnik nego u Budimpešti i da je za velike stvari potreban veliki svet i neko ko će to podržati. Opasnost je u odrođavanju već u drugoj generaciji. Ministarstvo za dijasporu i Ministarstvo za obrazovanje i nauku su na velikom ispitu. Zasad jedino Crkva prati migraciona kretanja naroda, ali ona ne može obavljati funkciju države. Mladi čovek bi, pre nego što ode u svet, morao dobro zapamtiti Njegošev stih: “Zarobio sebe u tuđina”. Ne mora tako biti, ali ponekad jeste.


[Izvor]



[Reklama]