Dragan Vujić: Još nisam igrao u baletu

  • 0 Odgovora
  • 125 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

[Glasnik]

  • *
  • 25,668
  • +4/-1
  • Opustite se i uzivajte!
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • Agregator vesti
Dragan Vujić: Još nisam igrao u baletu
« poslato: Decembar 10, 2011, 01:01:08 »

Dragan Vujić: Još nisam igrao u baletu



    VOLIM da se bacim u publiku, pa ako me neko dočeka, dočeka! – kao i uvek nasmejan, ali ovog puta posebno raspoložen, kaže Dragan Vujić Vujke. Ima i puno razloga: u subotu uveče će u Pozorištu na Terazijama, uz kolege i prijatelje, proslaviti trostruki jubilej – četvrt veka glumačkog staža, dve decenije u muzičkom teatru i pedeseti rođendan. – Rođen sam nepun sat posle objave da je Andrić dobio Nobelovu nagradu. Ja sam vam glasnik “ Na Drini ćuprije” i “Nobel” mojoj majci, gospođi Branki Vujić – objašnjava popularni Vujke. – Slavljeničko veče nazvao sam “Koliko se glume skupilo u meni”. Koliko? S jedne strane, dovoljno da mogu da budem srećan, s druge – malo. U nekoj Ali Talijinoj pećini, čeka me glumačko blago koje tek treba da zaslužim. Kaže da je najzadovoljniji kad se probudi u svom dorćolskom krevetu i shvati da radi posao koji voli: – Potpuni sam posvećenik. Zbog toga je trpeo i moj privatni život. Osećam sve jaču strast prema glumi, stekao sam i iskustvo, pa sve dobija veću specifičnu težinu. Prelomni trenutak bio je, čini mi se, sa “Čikagom”. Iako mnogi mjuzikl i dalje vide kao laki žanr, “Čikago” je po svojoj priči i koncepciji vrlo zahtevna stvar. Narod plati kartu da ih lažem kao Bili Flin, a onda mi “jede iz ruke”.CUNE  – Pre neki dan mi se javio Cune i u slušalicu počeo da peva “Pamtim ono veče…” Neverovatno me podseća na mog oca, a pošto je moj ćale jako voleo pesmu “Ljubav mi srce mori” – u subotu uveče ćemo je Cune i ja otpevati zajedno. Gledali smo ga i u brojnim serijama, ali Vujketu je ostao žal za filmom. Od svoje pete godine provodi vreme u mraku bioskopske sale, dok je na velikom platnu tek u nekim “naznakama”. – Fali mi film da pokažem da sam se glumački uozbiljio… Verujem da je ključni momenat u karijeri bio kad sam doživeo saobraćajnu nesreću vraćajući se s festivala u Zaječaru. Osvežila me ta godina intermeca, mnogo sam razmišljao, aterirao. Pogledao sam se u ogledalu i rekao: Sad polako, staloženo. Moja najveća mana je nestrpljivost, ali to dete u meni daje mi i pozitivnu energiju, tera da zasmejavam sebe i druge. Iskreno, dečje otvorenog i bezazlenog pogleda, potvrđuje da je bilo trenutaka kada u životu nije bio zaljubljen već – ulubljen: – Umetnički tempo uvek je predstavljao za mene “partijski” zadatak. Kad odmotam životni tepih, vidim da je 50 godina “zamamna” cifra. Još osećam potrebu da napravim tim “Vujić i sinovi”… Bobi Fišer je bio majstor u šahu, a ja u šahtu: često sam upadao u čudne emotivne šahtove.KOMIČARI – TO su vam mnogo teški ljudi. Srušio mi se čitav svet dok sam gledao film o Piteru Selersu. Film otkriva koliko je bio težak i isključiv čovek, pravi despot. A na ekranu zračio je gotovo poetičnom harizmom. Sličan slučaj je i sa Roanom Etkinsonom… Bilo kako bilo, komičari negde lažu: ili na sceni ili u životu. Verovatno na sceni. Lično, privatno jesam zahtevan, ali nikad mračan. Jubilej je i povod da pomene svog profesora Radeta Markovića, u čijoj je klasi završio glumu na Novosadskoj akademiji: – Profesor mi je govorio da sam za njega, u najboljem smislu, čovek pajac. Da na sceni mogu sve. I zaista, uz glumu sam vodio emisije na televiziji i radiju, pisao poeziju, prevodio drame, radio sinhronizaciju crtanih filmova. Jedino nisam bio u baletu i operi! Rade me je naučio i da nikad ne odbijam uloge, da na sceni nije i ne sme da bude važno da li te boli glava, imaš li para ili te žena vara. Moj životni imperativ je da nikog, ni glumački ni privatno, ne povredim. Da se ne ogrešim. A gluma vam je javna usamljenost. Kad se otvori zavesa, našli se vi pred tri čoveka ili trideset hiljada ljudi, podići će vam se adrenalin i osetićete stres. Omiljene predstave? “Grobljanska”, “Alan Ford” i “Lutka s naslovne strane”. Ova poslednja, ne samo zato što sam dobio premijerni aplauz “na pojavu”, nego što sam sebi davao slobodu da budem glumački bezobrazan, da igram na granici “crvenog”. Kao na bojleru. Šta bih voleo u drugoj polovini moga veka? Nekog Jaga ili Salijerija – ljude iz drugog plana, one koji “zavrću” celu priču…


[Izvor]



[Reklama]