Boris Liješević: U čekaonici za snove

  • 0 Odgovora
  • 157 Pregleda

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

[Glasnik]

  • *
  • 25,668
  • +4/-1
  • Opustite se i uzivajte!
    • samoopustenoinfo
    • Pogledaj profil
    • Agregator vesti
Boris Liješević: U čekaonici za snove
« poslato: Jun 21, 2011, 03:00:30 »

Boris Liješević: U čekaonici za snove



    REDITELJ Boris Liješević pokazao je ljubav prema teatru, istinsku umetničku strast lišenu agresivne ambicije, nametljivosti, dokazivanja i samodopadljivosti – deo je obrazloženja žirija nagrade „Muci Draškić“, koje o mladom laureatu govori mnogo više od konvencionalne ocene njegovih iskazanih rezultata. A kada se ima na umu da su odluku jednoglasno doneli glumci (Svetlana Bojković, Petar Kralj i Nada Šargin), onda je za verovati da Liješević „kroz glumca izražava i ostvaruje sebe, ali ga i čuva ne bi li u konačnom rezultatu dobio živu i uverljivu glumu“, dajući publici osećaj da je pozorište život sam… – Ako nagradu dodeljuju glumci koji su Mucija toliko voleli,koji su kroz njegov rad izrastali i uspostavljali kriterijume, valjda su zavoleli i mene – s nenametljivim osmehom zaključuje Liješević, koga su za ovo priznanje kandidovale predstave „Čekaonica“ (Atelje 212) i „Elijahova Stolica“ (JDP). – Svaka nagrada odraz je i poverenja, dokaz da ne treba previše sumnjati o svoju umetničku kreaciju. Dobitnik dodaje da osim „Radovana III“ i „Kralja Ibija“ (na video-traci) kao i obnove predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“, nije imao prilike da gleda Draškićeve predstave:ŽIVA SLIKA  – NEKOLIKO dana pokušavam da se setim da li sam upoznao Mucija. Ne znam. Ali, imam živu sliku kako sedi u bifeu Ateljea 212 i kako ga ja stidljivo posmatram… Radeći ovde i nastojeći da rešim neke probleme, stalno sam mislio na Mucija koji je u par majstorskih poteza znao da preobrati sudbinu predstave. I danas je prisutan na probama, u mislima i asocijacijama glumaca. Nagradu dobijam na dan kada je rođen premenuli reditelj,ali i moj otac. Verujem da se danas i oni raduju s nama, a ja im se obojici zahvaljujem – toplo i nadahnuto rekao je u ponedeljak laureat, na dodeli priznanja u Ateljeu 212.  – Sliku o njemu stičem kroz „predanje“ o Mucijevoj ljubavi za pozorište, bliskosti s glumcima, neposrednosti u izrazu i komunikaciji – dodaje Liješević, a na pitanje da li i on (poput starijeg kolege) dozvoljava glumcima improvizaciju, kaže: – Rad na predstavi upravo počinjem od improvizacije. Glumcu dajem potpunu slobodu, mizanscen ne smišljam kod kuće već na probama. Predstava „Čekaonica“ za njega je važna jer govori o ljudima kojima se obično pozorište ne bavi, onima koji često nemaju ni priliku da dođu u pozorište. Opterećeni nevoljama, kreditima, raspadnutim porodicama. „Čekaonica“ je „uhvatila“ našu stvarnost, vreme tranzicije u kome ne možemo da se snađemo između modela vaspitanja koji smo usvojili i onoga što nas okružuje, a uči nas da je važno što jače udariti… – Da je pozorište sadašnji trenutak, ističe i Piter Bruk. Možda ne možemo porediti Endija Vorhola i Pikasa, ali je Vorhol prisutniji u njujorškom Muzeju moderne umetnosti od Pikasa jer je u slikarstvu prepoznao sadašnji trenutak – kao što je „sadašnji trenutak“ prepoznao njega.GLUMAC  – UČESTVOVALA sam u predstavama i jednog i drugog reditelja. Šta vezuje Mucija Draškića i Borisa Liješevića? Rekla bih, čovečnost i ljudskost. Glumac za njih nije samo izvođač rediteljskih zamisli,on je poseban i voljen… – kazala je Renata Ulmanski.   A kao naš „sadašnji trenutak“ u dramskom stvaralaštvu, Liješević prepoznaje Biljanu Srbljanović, Milenu Marković, pa i pripadnike mlađe generacije koji se savremenošću intenzivno bave od devedesetih godina prošlog veka. Očekivano, dokumentaristička proza postaje sve prisutnija na ovdašnjoj sceni: – Rečenice nisu smišljene replike već ističu iz naših života, stvarnosti onakve kakva je. Sve više dokumentarističkog materijala ulazi u pozorište i to nailazi na odobravanje, što me veoma raduje. Krajem nedelje premijerno će biti izvedeno još jedno moje slično ostvarenje: u novosadskom Pozorištu mladih postavio sam na scenu predstavu „Povodom Galeba“, u kojoj su glumci asocirali i poredili sebe s likovima iz Čehovljevog dela. Imali su, dakle, hrabrosti da pričaju o ličnim neuspesima, dilemama, strahovima. Mene upravo zanima ta živa stvar u pozorištu, prostor unutar čoveka…


[Izvor]



[Reklama]