samo-opusteno

Društvene teme => Aktuelnosti => Temu započeo: [Glasnik] Novembar 01, 2013, 16:00:23

Naslov: Beograđani u prošlosti voleli, ali i mrzeli svoje žene
Poruka od: [Glasnik] Novembar 01, 2013, 16:00:23

Beograđani u prošlosti voleli, ali i mrzeli svoje žene



   Glad mi je beskrajna, a ruke večno prazne. Noću, niz ulice gradske, na prstima nosim mesec i ostavljam tugu svoju pod prozorima izgubljenih žena…“ nekada je pevao besmrtni beogradski boem Rade Drainac.U ovom gradu rođeni su bezbrojni prelepi stihovi u kojima su muškarci opevali žensku lepotu.Koliko puta ste slušali neutešne reči svojih prijatelja, kumova, komšija i poznanika o tome koliko su beznadežno zaljubljeni? Svaka obožavana dama bila je „anđeo“, „vila“, „boginja“… Ali, šta biva kada zaljubljenost prođe, a nadođu grdne muke svakodnevnog života i, ponekad, promašenog braka? Kako umemo da nagrdimo svoje žene, ali i tuđe, koje nas naljute?Sve ostaje u kućiU pomoć smo pozvali iskusnog etnologa i istraživača Radomira Rakića, koji nas, za početak, upozorava da je pre nešto više od jednog stoleća, na razmeđi 19. i 20. veka, muško-ženski odnosi odigravali na znatno drugačiji način.- Dok su još ovde bili Turci, sredinom 19. veka, običaji u centru i na periferiji grada bitno su se razlikovali – počinje priču za „Novosti“ Rakić. – To je ionako bila mala varoš, a oko Šanca su se naseljavali Šumadinci, povrtari sa juga Srbije, iz Bugarske… i svako od njih je donosio svoje običaje i termine.Kada govorimo o toj, izrazito patrijarhalnoj sredini, Rakić podvlači da su odnosi između muža i žene bili vrlo distancirani, pogotovo pred članovima domaćinstva.- Međusobnu razmenu nežnosti ostavljali su za vajat, ukoliko su ga imali, ili neko drugo skrovito mesto. Ono što je takođe bitno, pred tuđim očima nije bilo nežnosti, ali nipošto ni ružnih reči o bračnom drugu, ili ne daj bože ogovaranja!Čak i ako je vrlo ljut na svoju ženu, dobar domaćin s kraja 19. veka nikako ne bi govorio loše o njoj, jer tako kvari ugled porodice. Najviše kako bi besan muž u javnosti mogao da nagrdi ženu bile bi reči „ona moja“. To je već bio dovoljan znak da je nečim vrlo nezadovoljan.Kad prekipiSa druge strane, ako bi kap prevršila čašu, a češće ako bi se radilo o nekoj opasnoj ili opakoj ženi iz okoline, imali smo zaprepašćujuće moćan arsenal pogrdnih reči za ondašnje žene, koje su u velikoj meri i danas u upotrebi. Poreklo im je uglavnom tursko, ali hajde da vidimo šta tačno znače ovi rogobatni i nimalo dobronamerni pojmovi.- Kada je devojka povelika, čak i viša od muškarca, ostala je reč „bedevija“, koju su Turci preuzeli od Arapa – nastavlja Rakić. – Oni tako zovu kobilu, pa eto, sa njom upoređuju pogolemu ženu. Od Turaka smo preuzeli i pojam „karakondžula“, što bi značilo – veštica, avet ili strašilo.Neretko bi se naši preci usudili da „pohvale“ neku pripadnicu lepšeg pola kako je „opajdara“, a ovaj „kompliment“ ostao je da karakteriše ludu, nekulturnu, glupu i svadljivu ženu. Kako objašnjava naš sagovornik, ovakva osoba sklona je dramatizaciji, psovkama i incidentima, a u suštini je najbliža kalašturi. Za kalašturu, opet, slovi priča kako joj Bog nije dao lepotu, ali jeste „jezičinu do poda“. Postoji mišljenje da to nije lepa žena, ali da ima nezgodnu narav i da je agresivna, što pokazuje i kroz stavove i kroz oblačenje.- „Oštrokonđa“, zato, ima malo nejasnije etimološko poreklo, ali bi mogle u vezu da se dovedu tri reči: „oštro“, kao italijanski provincijalizam koji označava južnu stranu ili južni vetar, „kondžolos“, što predstavlja strašilo ili vampira, i „konđa“, što na mađarskom označava maramu za glavu.

Na kraju, „rospija“ bi trebalo da bude turska reč „orospi“ ili persijska „ruspi“, a obe označavaju bludnicu ili prostitutku.Tako jedno mesto na Karaburmi, u Beogradu nosi naziv „Rospi ćuprija“. To bi moglo da bude vrlo blisko onom delu Konjarnika koji označavamo kao „Plavi most“, jer su žene koje su odredile ova dva mesta bile „bliske po profesiji“ odnosno odanosti „najstarijem zanatu“. Istina je da su Turci na Rospi ćupriji bacali neverne žene i otuda takav naziv. OŠROKONĐAU NAŠEM narodu su se adaptirala dodatna značenja za neke termine, pa smo pronašli i detaljnu verziju „oštrokonđe“ koja označava raskalašnu, stariju ženu, koja nije uspela da proživi prvu mladost kako treba, pa sada širi tračeve i spletkari, kune se u decu kada laže, a i decu uči tome. U stanju je da se meša u brak i onima koji su joj najbliži, i često je uzrok raskida veze između sina i snahe.BOŽE, VIDI ALAPAČUALAPAČA je brbljiva žena, i to značenje koje smo poneli kao odrednicu iz turskog jezika i danas je očuvano kod nas. Samo poreklo ove reči pomalo je neobično, jer je alapača, u stvari, „halakala“, vikala je stalno „Alah, Alah…“ (Bože, Bože).Po definiciji, alapača je žena koja pronalazi užitak u ogovaranju i glasinama. Prema mnogim stručnjacima koje citira Rakić, „skupina od više alapača vrlo je predvidljiva, ali istovremeno neugodna socijalna pojava“.